Подгорица је, као мало који град у свијету, ограђен благодатним светитељским бедемом. Са сјеверне и јужне стране духовне капије града чувају преподбни свети оци Стефан пиперски и Симеон дајбабски. Недалеко ка западу Подгорицу штите свети архијереји Цркве, Василије острошки, Петар цетињски, али и новопросијавши Мардарије либертвилски, који је прве тјелесне и духовне кораке правио на свега неколико километара од самог центра града. У средишту града, на саставцима Мораче и Рибнице, родио се и Стефан Немања, потоњи Свети Симеон. Он је примио крштење у цркви која је и данас активна, чинећи Подгорицу једном од ријетких европских пријестоница које имају храм у коме се скоро хиљаду година непрекидно заједничари са Богом.


   Ипак посебно молитвено заступништво пред престолом Господњим обезбјеђују нам дивни свједоци његовог васкрсења Свети новомученици момишићки. Храброст и вјера, два свештеномученика-учитеља и четрдесет мученика-ђака из Момишића, показала се кроз ужасно, али и славно страдање за Христа Богочовјека и хришћанско име свог народа. Друго име за Хришћанство је Слобода и сигурно да хришћански народ Црне Горе никада није могао прихватити ропство, што се нарочито показало кроз низ вјекова турске окупације. Стално су Црногорци били тврд орах у чељусти отоманског освајача, а буне и ратови за слободу били су чешћи него периоди примирја. Охрабрени турским поразом код Беча 1688. године, многа црногорска племена сукобила су се са Турцима. Успјешно ратовање Куча против Османлија предвођеним скадарским везиром Сулејман-пашом још увијек је живо у народном предању. Поносити Кучи приповиједају да је Сулејман-паша у два своја похода на Куче изгубио више од 3000 војника. 

   При повратку са својих неуспјешних освајачких похода, Сулејман-паша са својом разбијеном војском, пљачкао је и палио хришћанска насеља у близини. Тако су се под оштрицом турске сабље нашли и житељи села Момишићи, који су тада тешко пострадали. Свештеничко братство Поповића, истицало се својом непоколебљивом оданошћу вјери отаца и због тога су били посебно омражени код Турака. Због тога су Османлије извршиле упад у ово село и у току Страсне седмице, затворили у цркву четрдесеторо дјеце и два свештенослужитеља и живе их предали огњу. Благочестиви хришћани овог мјеста одмах су препознали да се кроз ово страдање рађају нови мученици и непосредно по одласку злочинаца брижно сабрали остатке мученика и похранили их у храму Светог Ђорђа под Горицом. Предање о овом догађају брижно се преносило са кољена на кољено, а широј јавности је познато благодарећи чувеном истраживачу и педагогу Андрији Јовићевићу. 

   Ни само мјесто страдања није могло бити необиљежено. У првим деценијама након ослобођења овог краја, братство Поповића обратило се званичним дописом блаженоупокојеном црногорском митрополиту Митрофану ради обнове храма у коме су мученици принијели себе на жртву Богу. Тешка материјална ситуација која вјековима прати житеље Црне Горе условила је да радови на овом храму отпочну тек 1930. године благодарећи митрополиту Гаврилу, потоњем српском патријарху. Захваљујући предању које је одржало живим сјећање на Мученике момишићке храм Светог Ђорђа убрзо је обновљен и стекли су се услови да се мученичке мошти врате на мјесто свог прослављења. Благодатна сила моштију пројавила се већ приликом њиховог преноса из цркве Светог Ђорђа под Горицом у новообоновљени храм у Момишићима. Тада је формирана незапамћена литија. Када су крстоносци улазили у нови храм, из цркве Светог Ђорђа под Горицом нису успјели да изађу сви који су дошли да прославе момишићке светилнике. Ради боље илустрације величанствености ове литије, овдје можемо подсјетити да је раздаљина између два храма преко 2 км. Том приликом свете мошти похрањене су у олтару испод Светог престола гдје су остале све до 1995. године. 

   Ни у току Другог светског рата страдање није мимоишло Момишићке мученике и њихов храм. Храм је злоупотријебљен и оскрнављен од стране фашиста и нациста, али ни атеистичке нове власти по ослобођењу нису водили рачуна о овој значајној духовној и историјској локацији. Храм је препуштен зубу времена а безбожничке власти потискивале су сјећање на Свете новомученике момишићке. 

 


   Ипак сила и љубав Божија није дозволила да се заборави име његових вјерних свједока. Одмах по доласку на Свети трон црногорских митрополита, Високопресвећеног владике Амфилохија, започета је општа духовна обнова у Црној Гори. Отпочели су радови на обнови готово свих цркава у Црној Гори. Међу њима, већ у првим годинама обновљена су оба момишићка храма, црква Вазнесења Господњег у доњим, и црква Светог Ђорђа у горњим Момишићима. Већ 2005. године у храму Светог Георгија је постављен стални свештеник отац Јовица Ћетковић, а укријепљен благодаћу Духа Светога Митрополит Амфилохије благоизволио је да 2006. године обрете њихове свете мошти. Митрополит је том приликом, по древној хришћанској пракси, умио свете мошти вином и помазао их ружиним уљем и поставио их у брод цркве, како би ту сијале и служиле на укрепљење вјерном народу. При храму је врло брзо формирана хришћанска заједница, подигнут светосавски дом и оформљена школа вјеронауке, књижевна и удружења добровољних давалаца крви. 

   Господ је желио да име оних који су му остали вјерни до самог краја буде прослављено у читавом свијету. Због тога је Свети архијерејски сабор СПЦ, на свом редовном сабрању 2012. године одлучио да у календар светих и званично уврсти момишићке младенце. Свети сабор је потврдио већ устаљену праксу и као дан прослављања Момишићких мученика одредио празник Светих четрдесеторице севастијских младенаца (22./9. март). Ту одлуку врло брзо прихватиле су све помјесне православне цркве, тако да се име Светих мученика момишићких прославља на свим континентима. Да Свети новомученици момишићки нису дати на укрепљење само нашем народу, посвједочио је Митрополит Амфилохије чија је облагодаћена душа осјетила потребу мисионарских заједница у Словачкој и Аустралији, и подијелила тим црквама дјелове моштију наших светитеља. Благодарећи томе, служба момишићким новомученицима преведена је већ на више светских језика. 

   Јасно је да се ту прича о прослављању Светих момишићким новомученика не завршава. Црква посвећена њима, због великог броја вјерника који редовно присуствују богосложењима морала се проширити, па је у међувремену дозидана и отворена припрата са куполом. У цркви се редовно служи Света Евхаристија али и друге службе, међу којима посебно велики број вјерног народа посјећује акатист Светим новомученицима момишићким. Црква је отворена сваког дана, а хришћанску заједницу при њој возглављује протојереј Никола Пејовић, који достојно наставља рад својих претходника међу којима најзчајније мјесто заузимају управо два Свештеника који су на том мјесту мученички пострадали и којима је, скупа са њихових четрдесет светих ђака, вјечна слава свагда, сада и у вјекове вјекова.

Амин.

 

 

Павле Божовић