„...дрзнеш ли даље, чућеш громове, како тишину земље слободне, са грмљавином страшном кидају.“
Сјутра је годишњица почетка ваздушних удара НАТО пакта на нашу отаџбину Црну Гору и нашу сестру савезницу Србију, са којом смо небројено пута кроз историју дијелили љепоту мира и стваралаштва и суровост ратних времена, збијали редове, заједнички бранили од похара и зулума, заједнички ослобађали од окупаторског ножа и пиштоља.
Тако је било и 24.марта у последњој години претходног миленијума, када смо се скупа нашли на удару крвавог западно-империјалистичког пира. Остало је записано: да за 78 дана борбе, кукавица није изашла из авиона. НАТО војска остала је у својим авионима и базама, да са огромне дистанце којом се мјерио њихов кукавичлук, разорним отровом бесомучно трује, убија и руши наше земље и све што је на њима вјековима рађано и стварано.
Таквим односом, који је ушао у анале ратне срамоте, посвједочили су боље него прије њих историјску надмоћ и величанствени географски пркос наших тврдих брда, стравичних кланаца и пркосних шума и планина, и увјерење да се у њима крију „...они бркати јунаци и њихове моћне руке, које држаху пред освајачком стравом и ужасом, најмоћнијих европских војника и убица, ханџар крвави и крст часни“. И зашто им не дати за право, кад су им то увјерење и тај страх оправдали, својим херојством и надљудским отпором бесмртни јунаци са Кошара. Премда су се многим својим војним интервенцијама на сва уста хвалили, о овој јуче су причали мало, данас о њој ћуте, јер ће се сјутра ње одрицати. Тако буде увијек. Ипак, насљеђе срамоте не жели ниједна генерација.
Прва бомба пала је на Црну Гору. Први страдали војник, страдао је у Црној Гори. И то је био само почетак трагичног биланса којем припадају убијена ђеца, масакрирани војници, разбијене школе, порушени мостови, спаљене шуме, разорене зграде, отрован ваздух.Оно што је Србија истрпјела од НАТО пакта, другу земљу би давно и неповратно уништило. Највећи злочин од свих је садржан у чињеници, да биланс зла од тада до данас, захваљујући посљедицама отрованог ваздуха, није завршен. Оно што бомбама нијесу успјели да сломе, ратни злочинци и њихове плаћеничке испоставе, покушале су да купе. То покушавају и данас, оснивањем разних фондова и нворганизација, многобројних пројеката и стипендија, играјући на најгору људску особину код човјека – издају отаџбине. Све је то скупа, једна велика инвестиција у заборав. Но, ту је 24. Март. Подсјетник на срамоту туђе агресије и величанственост наше одбране. Ту је, као подсјетник нама и као опомена њима: изнад отаџбине је само Бог. А за напад на отаџбину и издају земље, опроштаја нема. Баш као ни за проливену крв невиних.
Бог са вама браћо српска, на свакој земљи на коју су пале злочиначке бомбе.
Са вјером и братском љубављу из Подгорице,
Нема заборава, нема предаје.
Лука Радоњић
